Bulimija – dublji osvrt na poremećaje ishrane i lična ispovest

Svi kažu – voli bližnjega svoga – ali niko da nam objasni – kako?


Veliki deo svog života posvetila sam istraživanju ove teme, teoretski, praktično, poetično a i krajnje analitički... Kako zavoleti sebe? Kako prihvatiti sebe, kako dozvoliti sebi da budeš to što jesi? Kako voleti svoje emocije, svoje nagone, kako voleti svoje „nedostatke“, „nesavršenosti“, „čudnosti“?


Bila sam „primorana“ da se bavim ovim pitanjem jer od kako znam za sebe – nisam bila slobodna, spontana, nisam volela sebe i svoje nagone. Osećala sam da tu nešto ne štima, da nešto nedostaje, ili je nečeg viška, večito su me inspirisali oni koji su „lako“ živeli život, prosto prateći ono što vole, otvoreno privučeni svime što ih privlači. Tako su mi bar delovali kada sam posmatrala.


U celoj toj zbrci i nedostatku ljubavi prema sebi – skliznula sam u poremećaje ishrane tj u prejedanje i povraćanje ili ukratko – bulimiju. Bulimija ne podrazumeva nužno prejedanje (ali uvek povraćanje) a kod mene su bili u kombinaciji. Bulimija je slika i prilika preterivanja u svojim nagonima a zatim kazne za to. Poremećaj koji nije ni malo lep, ni prijatan, ali u tom trenutku meni se činio kao jedini izlaz, kao nešto prirodno. Kada smo bolesni – bolest nam deluje normalna a zdravlje – čudno.


Koren ove bolesti nije – kako to naivno neki ljudi misle – u ideji da je naše telo neadekvatno (preveliko, neprivlačno, estetski pogrešno na bilo koji način na koji to jedna mlada devojka može zamisliti) već je mnogo dublje – u potpunom odbacivanju sebe kao jedinke, svojih nagona, svojih potreba, odbacivanju i zloupotrebi sopstvene ženstvenosti, potpunom napadu na sebe kao živo biće i oduzimanju sebi prava na život, na hranu, na seksualnost, na slobodu i zdravlje. Koren je jako duboko, kao što je koren svake bolesti jako duboko, samo je pitanje imamo li svesti da vidimo toliko duboko.


Jedno zastrašujuće uverenje koje se krije iza mnogih poremećaja jeste – da je u našoj srži nekakva zver koju je potrebno staviti u lance – kojoj je potrebna stroga spolja nametnuta kontrola – ne bi li bila iole „pristojna“. Krije se ideja da ukoliko ova zver bude puštena sa lanca – poješće, popiće, konzumiraće sve pred sobom, nevažno da li je to hrana, piće, droga, seks, kupovina stvari, igrice, kladionica – samo navedite – sve one stvari koje su nas ubedili da tako žarko želimo a ne smemo.

U poremećajima ishrane ovo se tako jasno ogleda u:


1. periodima restrikcije – stroge discipline, „zdrave umerene ishrane“, treninga a zatim

2. očekivanog preterivanja.


Na engleskom postoji termin za ovo preterivanje – binge (bindž) – i može se „bindžovati“ na razne teme – od hrane do gledanja serija. To je određen i veoma poznati ciklus kroz koji svaki zavisnik prolazi (zavisnik i u užem i u širem smislu) a to je: period ili momenat konzumacije/preterivanja, krivica, energetski pad, strah, bes i onda iz toga – najčešće kao kazna - stroga disciplina iz koje se prividno malo popnemo (naš ego poraste jer je nešto kao postigao). Kako je ta disciplina došla sa mesta ne-ljubavi – motivacija nije „jer volim sebe“ nego „da bih zaslužila svoju ljubav“ ili čak „da ne bih mrzela sebe“ - elan ubrzo nestane i mi opet – usled nekog emotivnog okidača – upadnemo u preterivanje („ništa mi neće biti od malo torte/pića/“moje slabosti““) i isti veoma poznati ciklus...


Dakle, kao što vidimo, poremećaj je mnogo dublji od jednog – „želim da nosim taj i taj broj“ ili „želim takav i takav obim struka“.


Ono što je mene dugo držalo u lancima ovog poremećaja jeste ideja da je moja bolest „površna“ i da sam ja „glupa“ jer je moja slabost moje „telo“. Ovo me je držalo u potpunoj tami i trebalo mi je više od 5 godina da bilo kome priznam svoju (u mojoj tadašnjoj percepciji) – beskonačno mračnu istinu. Kod prvog psihologa kod kojeg sam išla izgovorila sam svoj problem tek nakon 6 meseci psihoterapije. Ovime želim da ilustrujem i naglasim koliko je devojkama i ženama teško da pričaju o poremećajima ishrane jer je najčešći odgovor „nije to toliko važno“, „lepa si“, „lepota dolazi u svim veličinama“ i slično. Sve ove izjave su divne ali u momentu kada nam se neko ispoveda - oduzimaju pravo da jedinka oseća to što oseća i guraju još dublje u izolaciju. Jako je važno da sebi i ljudima oko sebe damo pravo na sopstvena osećanja, pravo na to da budemo vidjeni i kada nam je teško i pravo da se naši poremećaji vide kao takvi – bez relativizacije i banalizovanja.

Mi svi imamo svoje slabosti, hteli mi to da priznamo ili ne. Davanjem drugome prava da bude „nesavršen“ daje i nama pravo da budemo isto to. Tek kada sebi damo pravo da budemo nesavršeni i vredni ljubavi i u tom nesavršenom trenutku – mi možemo da se ukrcamo na brod koji vodi ka izlečenju. Sve drugo su spolja nametnute strukture koje će pre ili kasnije pući jer mi nismo tu da sebi nametnemo spoljnu silu – mi smo tu da spoznamo da smo vredni ljubavi i u svom mraku.


Kako je put izlečenja dug – lagala bih kada bih rekla da spolja nametnute strukture nisu od pomoći. U procesu naravno da jesu, posebno ako imamo figuru (terapeuta) koji je tu za nas i koji nam da zadatak koji je dobro ispuniti. Nekada će proći šest meseci pre nego što sami razumemo zašto je bilo potrebno da uradimo neki zadatak. U ovim trenucima kada ne vidimo sami - važno je da verujemo u osobi koja nas vodi i da makar delićem svojeg bića verujemo da zaslužujemo ljubav i izlečenje – iako nam nije baš jasno kako se tamo stiže.


Jasnoća dođe sa pređenim putem - svi znamo onaj momenat kada pogledamo iza sebe i vidimo da je svako skretanje, svaka raskrsnica i svaka odluka bila savršeno aranžirana tako da mi budemo tu gde jesmo sad. Ovu jasnoću ne možemo očekivati od sebe dok put traje, ona će dolaziti u bljeskovima, biće tu i magle, i idealno je da imamo osobu s kojom se konsultujemo na raskrsnicama. Osobu koja nam postavi prava pitanja, osobu koja je išla sličnim putem a koja zna gde smo se zaputili... Jer takva oosba nam može skratiti taj put i učiniti ga lakšim.


Ono što bih volela da ti ostane posle čitanja ovog teksta jeste svest da su poremećaji ishrane po svojoj ozbiljnosti isti kao poremećaji zavisnosti. Želim da razumeš da tvoja ćerka ne pati zbog broja kilograma i slike u ogledalu nego zbog nečeg mnogo dubljeg. Želim da znaš da tvoja ćerka nije loše zbog slika na TVu i na internetu već zbog mnogih nerešenih transgeneracijskih problema koji su konačno došli na red da se reše. Želim da budeš hrabra da budeš tu za sebe, i za nju, bez obzira da li je ona tvoja stvarna ćerka ili je ona samo tvoje unutrašnje dete, unutrašnji adolescent. Želim da osetiš koliko je dubok taj nagon koji čoveka tera da se prejede pa da zatim povrati sve to – ili potreba da sebi uskrati svu hranu. Želim da ne relativizuješ stvarnost i da ne misliš da će se bilo šta rešiti „samo od sebe“ i „kroz vreme“ .


Na nama je da stvorimo svet koji se zagrliti sve naše slabosti i pomoći nam da izrastemo iz njih – bez igranja žrtve, bez bežanja od problema i sa punom svešću i preuzimanjem odgovornosti za svoju dobrobit i svoje zdravlje. Niko to neće i ne može učiniti za nas.


I bez brige -


Kada odlučiš da si spremna – učitelj i pomoćnici će se pojaviti.


Srećno,


0 views
  • White Facebook Icon
  • White Instagram Icon

Copyright ©  2019  Etera Jewelry. I